Čudno je kako se hodnici vremena prepliću i oživljavaju u našim mislima. Nije čoveku potrebna vremenska mašina, potrebna mu je iskra koja pokreće ,,male sive ćelije,,. Dovoljno je baš to da zažmurimo otvorenih očiju i da se stimo. Dok je nas i naša sećanja mogu živeti. Previše je boli, previše tuge, previše teških reči, zato prija neko nežno sećanje. Sećanje koje pokreće ovoga puta nesnosna vrućina.
Imali smo teških godina iza nas, nestašice, ratovi, inflacije, radili smo za pet maraka, a na šalteru banke umesto pet, dobijem tri, jer je inflacija sve progutala, od jutra do večeri nema ničega. Opet ostaju sećanja, lepa, neki dobri ljudi u teškim vremenima. Zvezada upekla i gori. Što se moras to se uradi već u ranim jutarnjim časovima.
Vrelina je sve stanovnike malog grada oterala u hladovinu zatvorenih kuća. Sve se skupilo, zavuklo i ne pokazuje nikakav život. Kao da su svi nestali, kao da nikoga nigde nema. Ova vrelina je sve oterala nekuda daleko...
Ustajem iz obamrlog ležećeg položaja i kuvam kafu. Polako ću da je ispijam. Na ovoj vrelini mi nije potrebna dodata toplota. To me je podsetilo na jednu drugu kafu. Kafu iz osamdesetih godina. Sećanje počinje!
U prodavnici ničega, kafa, dragocenija od bilo čega. Put me je naneo kod Savke. Savka mi skuvala nešto što sigurno kafa nije bilo. Slatko, sa previše šećera, da bi se izgubio miris i ukus isprženog ječma sa ko zna čime još. (Još uvek osećam kako mi gori u grlu!) Nisam pitala. Srkutala sam je u minimalnim srkovima, da kroz moje ždrelo prođe što lakše. U mom dosadašnjem životu nisam popila ništa gore.
Ko je ona?
Bosančica. Došla iz neke bosanske gudure i nevešto se našla u Banatu. Izgubila se u širokoj ravnici bez brda. Nekako je do nje dospeo glas o potrebnoj ženi i majci. Morala je proći testove probnog rada, a pravila su određivala sama deca. Deca su birala koja će moći da zauzme mesto njihove pokojne majke. Bilo je pokušaja pre nje, kako je koja došla i otišla po vodu nije se vraćala. Bila je nevešta, ni za skuvati ni za raditi na njivi, ošistiti živinu , ni slučajno, jednostavna tabula raza. Ali!
Otac je dobio dozvolu jer:
-Ne zna ništa da radi, ali hoće da sluša!
Svoje dece nije imala, pa je svoje posinke prisvojila i do zadnje snage ih branila od svih zala koja su pokušala da im priđu. Toliko je tu ulogu ozbiljno shvatala da ih je branila i od oca, bila je sposobna da u momentu smisli dokaz, opravdanje i da ih spase svake kazne. Majčinski im se posvetila do zadnjega svoga daha. Stručno je prekrivala nestašluke i noćne izlete. Ta posesivna ljubav nije uvek donosila dobro, za njene posinke ni jedna devojka nije bila dobra, no pamtićemo samo dobro.
Sećam se jednog vrelog leta. Baš kao i ovo, leto, vrelo, davno kiše njije bilo. Najradije bismo polegali u nekoj hladovini uz ledeno osveženje, ali trebalo je raditi. Paorski posao ne trpi odlaganje.Tada su joj i unuci stasali. Išli smo u atar da čupamo arpadžik( mali luk koji se kasnije sadi), ne znam ima li goreg posla od toga. Rad počinje odmah posle svanuća i traje najduže do jedanaest ćasova. Vreo dan, već u osam sati je bila nepodnošljiva vrućina. Čoveku se ulepi i kosa i koža, pa se ona peščana prašina zalepi na sve to, uz miris crnog luka. Ne ponovilo se. Tek je proslo osam, kad se začuo škripavi bicikl:
-Vlade, evo majke , nosi vruća bureka...obraćala se svome unuku i svima nama.
Bez poziva, bez najave, već kao vremešna bakica, prešla je desetak kilometara na biciklu da donese mastan vruć burek nadnićarima i njenim najmilijima.Ceo atar je mirisao na burek.Ceo atar je plakao od težine testa i sira. Ceo atar je bio sit.
Posle toga je skoro nemoguće bilo nastaviti rad.
Sahranjena je u trojnom grobu. Tako su deca odlučila. U sredini je otac, sa leve i desne stane se nalaze dve majke. Ona prava, rano preminula, koja ih je rodila i koju nisu pamtili i ova druga koja je dočekavši starost uvek bdila nad njima.
Vreo dan, kafa mi se ohladila.
Uzimam kafu, a misli lete dalje, do nekog novog sećanja.
Nas koji nismo ničim ugrožavali njene posinke je volela. Za Savku buket ruža na svili.
Da li iskrenost može da gravidira?
